Jedna od tema koje me često okupiraju je ideja ljudskog zla.
Kao i sve fine devojčice odrasla sam na bajkama i Disney crtaćima. Kasnije su došli i akcioni filmovi. Tamo se često sve vrti oko nekog iskonskog zlikovca, koji je prosto zao do dna duše, i dalje nema… Godinama se pitam, da li među ljudima postoji takvo najiskonskije, najbesmislenije, i najjednostavnije - zlo? Zlo samo radi sebe, i bez ikakvih drugih pobuda osim činjenja zla? I ako ne, šta je najbliže tome? Setim se uvek i svoje sestre od ujaka koja je sa tri godine gledajući neki film uperila prst u najokorelijeg teroristu koji je poubijao zilion ljudi i zaključila: “Mama, on je nevaljao čika, je l’ tako?”

Dobro i zlo…toliko relativne kategorije.

Svi smo mi činili i dobro i loše, možda čak i istovremeno. Uporno pokušavam da to svedem na neki jednostavan nivo, ne bih li što lakše opisala i zapisala, ali teško je…odlazak u duboku filozofiju je neizbežan. Na primer, da li zli ljudi, ukoliko postoje kao takvi, na sebe gledaju kao zle? Misle li da su dobri, ili ih nije briga? Ili znaju i žele da budu zli? Da li su zli za sve osobe, ili su nekima i dobri? Kako ja da znam da li sam dobra…možda sam i ja za neke ljude zla osoba? Šta tačno nekog čini lošom osobom?

Naravno, niko nije sasvim dobar. Ali zar to ne povlači i da niko ne može biti sasvim zao? Može li se uopšte onda praviti bilo kakvo poređenje i ljudi kategorisati…ili se sve jednostavno svodi na neki individualni i subjektivni nivo. Na kraju krajeva…i sam moral je subjektivan, pa po tome je teško uopšte definisati da li je neko delo dobro ili loše… blah, ovo je besmisleno.

Moram da prizemljim misli. Zato ću kao neko ko je oduvek voleo matematiku da napravim par logičnih
aproksimacija :). A i subjektivizacija je neizbežna.
Recimo da za neko (ne)delo možemo sa sigurnošću da kažemo da je loše, i da je takvo u svačijim očima (ili bar većini očiju).
Recimo da možemo i razloge za činjenje zla podeliti u neke koliko-toliko jasne i odvojene kategorije.
Lagane kategorije. Kao za decu. Počnite da raspoređujete.

Zlo iz osvete…može se povesti rasprava o tome da li je opravdano ili ne, ali ja ga ipak kao takvo ne bih nazvala “iskonskim” iz očiglednog razloga. Slično mislim i u slučaju činjenja zla jednoj, u cilju dobrobiti neke duge strane (ne sopstvene)… Ako je pobuda plemenita, osoba u dubini duše ipak ne može biti potpuno zla zar ne?

Huligani, koji iskaču na ulicu u mraku i prebijaju ljude bez ikakvog razloga. To je najmanje relativno i većina ljudi (a oni sami?) će to okarakterisati kao loše delo. Dakle - loši su. Deluje na momenat kao da je to nešto najpribližnije spominjanom suštinskom bezrazložnom zlu. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da oni u tom prebijanju ne teže direktno izazivanju zla, već to rade s pola mozga i za lečenje sopstvenih frustracija… Trebalo bi valjda da je suštinsko zlo ipak malo proračunatije od nekoliko besnih usranih (kukavice!) klinaca koji se osećaju dobro kad razbiju nekom glavu… Ma, oni spadaju u neuračunljive. Bebice. Mene svesni i proračunati zanimaju.

Dalje, šta sa ljudima koji duboko veruju da čine ispravnu stvar, a mahom nanose zlo? Hm, ne bih rekla da su loši u dubini duše, samo imaju drugačija…shvatanja? Mada, možda ih upravo ta shvatanja čine zlim… Zbunjujuće. Problem je zapravo u tome što su ta ubeđenja najčešće izmanipulisana i potiču upravo od naredne, meni “najmilije” grupe…

Sebičnjaci.
Primer su oni ambiciozni ljudi… znate, dok ste išli u osnovnu, pa srednju, možda i fakultet, pa kad ste se zaposlili (a njihov broj i raste eksponencijalno ovim redosledom, jer se zgušnjavaju)… Oni koji gledaju isključivo sebe i čak i kada urade nešto “dobro”, vi vidite da to rade samo iz sopstvenog interesa, a spremni su da pogaze sve koji im se nađu na putu da dođu do svog cilja…
E, to je početak. Takve ljude NIKAD ne mogu nazvati dobrima. A tako dođemo i do:
Dilera droge (mislim na visoko-profilne). Duvanske industrije. Farmaceutskih kompanija. Industrije oružja. Ratnih profitera i ratohuškača. Vođa sekti i terorističkih organizacija. Ma… i advokata.
Ljudi koji zarađuju i penju se na leđima tuđeg neznanja, bolesti i nesreće.
Ah, ne čine zlo bez razloga, njihov razlog je krajnje jasan i logičan. Ukoliko uzmem širi koncept - čine šta god samo da bi NJIMA bilo dobro, samo ZA SEBE.

Znam znam, sve ovo opet pokreće pitanje morala koji je relativan, subjektivan, bla bla. Ako radi sopstvene koristi daju nekom ono što on traži, iako su oni kreirali tu potrebu, da li je to zlo? Ja kažem - JESTE. Moj blog, moja glava…

Subjektivni zaključak ove rasprave je:
1. Od polaznog hipotetičkog “zla bez razloga i samo radi činjenja zla”, koje možda postoji, a možda i ne, postoji nešto možda čak i gore…
2. Zlo radi SOPSTVENOG uspeha/bogatstva/vlasti i moći… nesavesnost, neosvrtanje, nezainteresovanost za posledice svojih dela na druge ljude. To je ova poslednja kategorija i ja mislim da je prokleto najgora, da su oni učinili ovaj svet takvim kakav jeste, i da su izvor sopstvene, a i svake druge vrste zla, prokleti bili šupljoduši mozgovi, ego-manijaci, lovatori, mrzim ih, crkli dabogda!

Eto.

Pre neki dan moja dobra drugarica reče
- Ja se nikad neću udati. Mrzim sve te formalnosti… i posedovanja.

Rečenica koja je hiperaktivirala moje vijuge. Ne zbog same ideje (ne)udaje, već zbog globalnog odnosa prema svetu koji ta rečenica možda nosi. I ne samo kod moje drugarice - to je epidemija…svi smo u toj zamci…

“Budi svoj”. Koliko puta ste čuli ovo ili nešto slično? Filozofija života u ovom veku. Vek individualaca. Svaki čovek je poseban i vredan (što ne osporavam). Svaki čovek ima svoj identitet kog ne treba da se odrekne ni po koju cenu. Ljubav? Odbacujem je ako partner želi da me menja. Mišljenje? Tolerišem svačije (u najboljem slučaju), ali uvek ostajem pri svome, jer to sam zaboga JA. I naravno, specijalno za obožavaoce Pink Floyda - u koje i sebe svrstavam (a i za sve ostale, jer slava rečenice nadmašuje slavu benda): “Zar JA da budem još jedna cigla u zidu?!”. Slušam samo sebe = poseban = svoj. Svi žele da budu SVOJI. A čiji će drugo biti? Šta to uopšte znači?

Ja vas pitam:
Zar ne vredi jedna cigla više kad zajedno sa drugim ciglama čini jedan zid, ili jedan most, nego kad stoji sama - ma kako lepa i posebna bila?
Zar ne kažemo da su dve glave pametnije od jedne?
Zar ne kažemo da se posao najbolje radi timski?

Ljudi više ne žele da se stope s nekim. Misle da ih to čini slabijim, manje posebnim, manje svojim. Misle da gube deo sebe, da nestaju. Misle da su vredniji od toga. Zato je prava i lepa ljubav tako retka danas. Zato sve češće čujem ljude koji govore kako su eto “tvrdoglavi, čak i kad znaju da nisu u pravu i to je loše”, ali ponos u glasu odaje da to smatraju nezamenjivim delom svog čvrstog karaktera.

A onda opet, kada se tako sasvim posebni i specijalni sami sebi, osetimo usamljenima (što je neminovno), javi se potreba da ipak budemo deo neke grupe…ali samo one čiji su deo ljudi koji su “individualni” na sličan način kao i mi… pa na primer, deklarišemo se kao metalac/metalka i oblačimo se identično kao i svi metalci… Paradoksalno?

Dve osobe su bliže savršenstvu od jedne. JA je u svakom slučaju podložno uticajima vremena i ljudi, priznali to ili ne… Ako se volimo, hajde da se igramo osobinama. Zajedno, možemo da imamo mnogo više dobrih, a manje loših, nego svako pojedinačno. Možemo da uradimo mnogo više nego svako pojedinačno. Čak i ako to zahteva da se prilagodimo, promenimo, postanemo sličniji nekom drugom, a manje “svoji”…

Slobodno, puštam te u svoj posebni svet, da zajedno postanemo još posebniji…

Au.

Zaista nisam planirala da napravim blog. Niti danas, niti ikad. Imala sam dvojke na pismenim zadacima. Hm.
No, svi valjda u nekom momentu uđemo u filozofsku fazu života. I želimo da nas ljudi čuju. A možda samo želimo da sami sebe čujemo, da konačno shvatimo - šta je tačno to što nam se tako žustro mota po glavici Kao učenje na glas.

Naslov bloga… krajnje spontano.  Pevušim ovih dana dosta stih pesme Consequences benda Iced Earth.
“It’s our world, it’s what we make it
make it a better place”
I eto ga, pomislih - to je to.

Nisam preterano ponosna na ovaj naš svet.  Ali kada JA govorim o “popravljanju sveta”, ne mislim na revoluciju, promenu svetskog poretka, ideologiju, ništa slično. Ne mislim čak ni na lokalna organizovanja i delovanja, protestovanja… Nisam ja nikakav vođa. I ne verujem u masu.
Mislim na delovanje u svom mikrosvetu. Voleti ljude oko sebe, verovati u njih. Bacati smeće (svoje, ali i tuđe kad treba) u za to predviđena mesta. Voleti prirodu. Umetnost. Voleti život i ići kroz njega otvorenim očima, biti svestan i lepih i ružnih stvari…

Možda je ovaj blog želja da se taj mikrosvet bar malo proširi…
A možda je samo impulsivni momenat, i možda se baš nikad više ne vratim.

I tako je počelo….ili se završilo?